Decembra 2022. godine istrčala sam svoj prvi polumaraton. I ovo neće biti priča o pripremama i o želji. Ovo će biti priča o polumaratonu kao mom putu utišavanja unutrašnjeg kritičara i beksva od perfekcionizma. Nikad nisam bila trkač. Nikad nisam mislila da je to za mene. Mislila sam da ja to ne mogu i kada nešto ne mogu, ja ni ne pokušavam. Zašto? Zato što se plašim neuspeha i držim se sigurnosti. Šta sigurnost znači uglavnom? Sedi gde si. Ne izmišljaj. Nije to za tebe. Šta će ti to u životu. Koliko ste puta samo čuli slične rečenice? Koliko puta ste poverovali u njih?
Trčanje se u mom životu desilo spontano 7 meseci pre prvog polumaratona i to tako što sam samo obula patike i otišla u park da trčim. Prvih 2km koje sam istrčala bila su za mene toliko velika i taj dan bila sam baš ponosna na sebe. Dakle, ponosna. Rekla sebi: „Bravo!“ Nastavila dalje, samo trčala. Bez razmišljanja o brzini, tempu, tehnikama, samo trčala i uživala u procesu svog napretka. Nisam imala cilj, već sam se samo dobro osećala.
Spontano, krenula je da mi se javlja ideja da bih mogla da pokušam tamo negde, daleko, u decembru da istrčim neverovatnih 21km. Sad je već bilo malo teže uživati u procesu, kada se cilj morao ispuniti. Ipak mi za to treba i disciplina i fokus i određeni tempo, kilometraža. Cilj je tu, a na cilj ne vodi motivacija, već disciplina.
Da li je ta disciplina bila linearna? Naravno da nije. Da li sam sebe zbog toga kritikovala? Nisam. Pohvaljivala sam sebe, svoje telo za svaki pređen kilometar, verovala da ja to mogu. Dakle, i kada je bilo teško. Ok, teško je, ali to ne znači da je cilj manje primamljiv. Što je najveći izazov, cilj je neizvestan.
Na dan trke, do cilja me nisu vodile noge. Do cilja me je vodio moj unutrašnji glas koji je navijao, moje unutrašnje dete se radovalo svakom trenutku, suncu, moru i ljudima oko mene. Fokus mi je bio toliko jak, znala sam da stižem, jer ja to mogu.
Prošla sam kroz cilj i to je bio jedan od najemotivnijih trenutaka u životu. Zašto? Jer sam sebi pokazala da se sasvim fino snalazim i u nesigurnim okolnostima. Naučila sam da trpim, ne odustajem, iako je proces težak, ipak je cilj primamljiviji. Najveća pobeda ovog mog puta je pobeda nad perfekcionizmom i željom da uradim sve bez greške, tražim sebi mane i sve ono što nisam dobro uradila. Sve sam uradila dobro, a zašto? Jer sam sebe bodrila, jer sam sebi bila najveći oslonac. Dobra sam takva kakva jesam i to je najveća pobeda. Sebi sam najveći navijač i to je najbolji osećaj na svetu!
Recent Comments