Sindrom Petra Pana- večiti dečaci i devojčice

Primećujem da u današnje vreme ekonomske neizvesnosti, nezaposlenja i opšte nesigurnosti sve veći broj osoba u našem drušvu razvija Sindrom Petra Pana. Ovaj sindrom imaju osobe čije ponašanje, mišljene i uopšteno stil života nisu u skladu sa njihovim godinama. Odrasle osobe koje odbijaju da odrastu i preuzmu odgovornosti koje odraslost nosi sa sobom zovemo Petar Pan- večiti dečaci i devojčice. Sigurno svako od nas u svojoj okolini može nekog prepoznati- često se i na prvi pogled to da primetiti jer osoba se ponaša infantilno u svakodnevnoj komunikaciji, oblači se kao dete i adolescent, nosi neuobičajenu frizuru ili upražnjava hobije i aktivnosti karakteristične za mlađi uzrast.

Moderni Petri Panovi odlažu osamostaljivanje odbijajući da napuste roditeljski dom, završe fakultet i nađu zaposlenje. To su oni „večiti studenti“ što ne mogu da ostvare ni stabilan emotivni odnos. Odlažu udaju ili ženidbu i ostaju u svojoj primarnoj porodici jer se tu osećaju zaštićeno, voljeno i prihaćeno. Sa druge strane, postoje i osobe koje na prvi pogled ostvaruju i odlične rezultate na poslu, imaju vezu ili brak, žive odvojeno i čak imaju decu, ali su u svojoj biti i dalje deca. Mnogi (ne više tako mladi) ljudi ulaze u brak nesvesni obaveza koje on nosi i nastavljaju da žive kao i pre braka i dece. Volim da kažem da je to „igramo se da smo veliki“. U stvari i dalje su emotivno i finansijski vezani za svoje roditelje, nastavljaju da izlaze, da se zabavljaju, dok decu drugi paze. Ovaj pasivni odnos prema životu takođe je jedan oblik sindroma Petra Pana (Hoću da budem odrastao, ali želim da nastavim da živim kao u studentskim danima).

Zašto se razvija sindrom Petra Pana:

• Razmažujući stil vaspitanja– Nepostojanje tačnih granica u ranom detinjstvu i preterano zaštitujući stil roditeljstva stvara pasivne osobe koje odbijaju da odrastu- Zašto bi kada im je ovako lepo, sve njihove potrebe su zadovoljene. („Pusti to, majka će za tebe…“)
• Preterana simbioza sa roditeljima– Nemogućnost emocionalne separacije od roditelja, čak i kada postoji fizičko odvajanje. Ove osobe imaju utisak da ako odrastu i ne budu više deca na izvestan način izdaju svoje roditelje i oduzimaju im njihovu važnu ulogu.
• Ekonomska nesigurnost– Da li zaista da odrastem i suočim se sa svim nesigurnostima u vezi posla, računa, obaveza. Realna životna nesigurnost u današnje vreme zaista odlaže ulazak u odraslost i preuzimanje svih obaveza, rizika i dužnosti.
• Pogrešna uverenja o odraslosti– Posmatranjem svojih roditelja i drugih odraslih u najranijem detinjstvu razvijamo sliku o tome šta znači biti odrastao. Ako su oni bili ljuti, zabrinuti, uvek u poslu, bez zabave i relaksacije, dete će zaključiti da je biti odrastao nešto jako loše i da kada odrasteš samo brineš, radiš, mučiš se i da prestaje sva zabava i bezbrižnost. Tako da bismo izbegli da i mi postanemo takvi, odbijamo da odrastemo.
• Večna mladost i zabava kao imperativ 21. Veka– Mladost, zabava, bezbrižnost i uživanje stavljaju se na vrh životnih vrednosti. Bombardovani smo sa svih strana preparatima za produženje mladosti, kako je biti odrastao dosadno. Gleda se blagonaklono na sve koji nastavljaju da žive i dalje kao u studentskim danima. Nemoj da budeš odrastao, nemoj da budeš dosadan.

Jasno je da se ovaj sindrom gradi na našim pogrešnim uverenjima koje smo tokom života sticali, tako da se može prevazići dekontaminacijom tih pogrešnih uverenja. Naravno da naše dete uvek čuči u nama i ne treba ga gušiti. To naše dete traži zabavu, spontanost i razonodu. Naravno da svaka odrasla osoba ima pravo da svoje unutrašnje dete pusti i da biti odrastao ne znači biti dosadan. Sa druge strane, svaka životna dob nosi i svoje obaveze i odraz je naše emocionalne, intelektualne i socijalne zrelosti da li ćemo te obaveze prihvatiti i izvršavati kako bismo bili stabilne ličnosti i pouzdani članovi zajednice u kojoj živimo.