Često pitanje koje nas kao ljude muči je pitanje smrti, strah od smrti i od onoga šta nastupa posle. Pretpostavlja se da je naš primarni nagon (kao i svih živih bića) nagon za preživljavanjem i da želja za životom navladava sve ostale.
Pretpostavka je ispravna, ali da li je strah od smrti prisutan i kod samoubistava i zašto tada želja za životom ne prevagne u odnosu na smrt? Šta se desi ako smatramo da je smrt jedino rešenje i zašto se više plašimo života? Koji su to strahovi koji nisu u biti da će nam se nešto desiti, ideje vezane za bolesti i , smrt? Zašto se život ponekad čini nepodnošljivim?
Kroz terapijsku praksu sa svojim klijentima došla sam do nekog opšteg zaključka da strahovi koji nas parališu nisu strahovi vezani za kraj, već za nastavak života posle traumatskog događaja, novonastale situacije i šoka koji predstavlja kraj života onakvog kakvog ga poznajemo. Strah od života, strah kako ćemo dalje, da li smo sposobni za život, da li možemo da izdržimo da odigramo dobru partiju sa kartama koje su nam nekim pukim slučajem dodeljene? Precenjujemo strah od smrti koliko se u stvari plašimo da nećemo uspeti, nećemo stići, plašimo se konflikta, otkaza, razvoda, tuge ili slomljenog srca. Plašimo se da vreme koje imamo do smrti neće proći onako kako smo mi to zamislili. Da li ću završiti fakultet, da li će me ostaviti partner, da li ću se osramotiti ili neću uspeti u svom prvom preduzetničkom poduhvatu? Šta ako ostanem sama ili ne odem nikad na to putovanje kroz Italiju ili nikad ne budem roditelj? Ako se drugarica naljuti, muž ili žena ostave zbog drugog ili nemam kuću o kojoj sam uvek maštala? Ljudi smo i prirodno je da u mirnodopskim uslovima i uslovima koji su kao sad u vreme svetske pandemije i kada su nam osnovne fiziološke potrebe zadovoljene, želimo da do smrti (koje se toliko plašimo) uzmemo sve što život može da nam pruži. I tu je začkoljica nas ovakvih danas. Ne želimo samo dugo da živimo, ne želimo da živimo samo da bismo išli na posao i plaćali račune (kako kaže ona čuvena izreka po društvenim mrežama) već zahtevamo da nam život pruži sve ono što mi želimo, šta tražimo, za šta u ostalom i živimo i radimo. To su u biti naši najveći strahovi.
Strahovi mogu da toliko preuzmu kontrolu nad našim životom, problemi sa kojima se susrećemo i nedovoljni emocionalni kapaciteti za prevladavanje životne krize da vrlo značajan (poražavajuće visok) broj ljudi traži „spas“ u smrti. Nikad naravno ne možemo znati razloge zbog kojeg je neko počinio suicid, ali može se pretpostaviti da se u tom vrtlogu premišljanja smrt činila manje zlo u odnosu na život i da je strah od onoga što sutra čeka navladao strah od toga da to sutra ni ne dočeka.
Zato smatram, kao psiholog i terapeut, daje neophodno da više pažnje svi kao zajednica posvetimo negovanju i jačanju prvenstveno svojih mentalnih kapaciteta, redefinisanju ideja šta je život, koji su problemi, šta su želje i strahovi i naučimo da kroz život idemo oslobođeni straha od budućnosti. Samo je smrt izvesna, a ono između zavisi isključivo od nas. Bez pretenzije da prebacujem preveliku odgovornost na svaku osobu, smatram da je naš stav i aktivna uloga od neprocenjive važnosti da živimo život oslobođeni straha i na najpribližniji način onome čemu smo se nadali i čemu smo težili.
Recent Comments