Često se u praksi srećem sa odraslim osobama koje izjeda snažan osećaj krivice koji nema utemeljenje u realnosti. Stalni strah, ustreptalost i osećaj da su zgrešili deo su svakodnevnice i remete normalno funkcionisanje jedinke.
Odakle potiče ovaj osećaj krivice i strah da smo pogrešili i na koji način mi ova osećanja i samim tim i ponašanja održavamo?
Krivica je emocija koja se javlja kada osoba procenjuje da je svojim činjenjem ili nečinjenjem prozrokovala štetu i neprijatna osećanja kod druge osobe. Tada se socijalno adaptirana osoba trudi da nadoknadi štetu, izražava saosećanje prema drugoj osobi ili čini da svoje ponašanje promeni (da u budućnosti više ne bi došlo do ovih negativnih situacija). Krivica se kod osoba oblikuje u detinjstvu od strane roditelja preko nagrade i kazne. Odnosno poželjno ponašanje u skladu sa kulturnim i moralnim normama se nagrađuje dok se nepoželjno kažnjava. Prvo dete izbegava nepoželjno ponašanje da bi izbeglo kaznu koja dolazi sa spolja, odnosno od roditelja. Kasnije, kako se kognitivna svest razvija, dete razvija svest o tome kako njegovi postupci utiču na druge i obraća pažnju i na osećanja drugih (razvijanje empatije). Zadatak roditelja je da kod deteta napravi distinkciju bića i ponašanja, odnosno svest o tome da će biti situacija u kojima će povrediti tuđa osećanja, ali da to ne znači da je ono kao biće loše. Loši su njegovi postupci. Ukoliko se ovaj proces ne završi na pravilan način, kod osobe može da se razvije preteran neopravdan osećaj krivice ili u drugu krajnost potpuno odsustvo bilo kakvog osećaja krivice. Ovde ćemo obraditi samo šta to stoji u pozadini preteranog osećaja krivice.
Jedna klijentkinja imala je stalan osećaj krivice, odnosno strah da je nešto pogrešila. Čim ne bi dobila poruku od momka, ukoliko bi šef bio neraspoložen ili svekrva nezainteresovana, prva misao je bila da je nešto pogrešno uradila. Ono što sam sa njom radila, može biti korisno i za sve vas koji se borite sa ovim osećajima. Prvo se postavi pitanje da li postoji razlog za krivicu i šta bi treća osoba koja se na primer nalazi u publici i gleda odnos nje i svekrve rekla da li je ona nešto kriva. Ukoliko ne postoji realan razlog za krivicu, zašto se i dalje oseća krivom. Dakle, naglasak je na OSEĆATI se krivom, a ne MISLITI da sam kriva. Na realnom, kognitivnom planu mi znamo da nismo pogrešili, ali se i dalje osećamo uplašeno, očekujući kaznu. Kroz rad sa klijentkinjom došle smo do uvida je da sa majkom imala odnos koji se zasnivao na emocionalnom uslovljavanju, odnosno da je majka izazivanjem krivice kod moje klijentkinje sebe stavljala u poziciju žrtve i to je za nju imalo psihološku dobit. Klijentkinjina majka pribegavala je izazivanju osećaja krivice (Ti mene ne voliš, mama je tužna zbog tebe. Ti si kriva jer je tata besan. Kako ti nije žao tvoje majke…) Ovo emocionalno ucenjivanje dovelo je do usađivanja osećaja krivice koji se javljao u svim stresnim situacijama.
Osećaj krivice može da se javlja u svim stresnim situacijama ili da bude vezan za određenu osobu ili situaciju.
U osnovi krivice je strah od odbačenosti, da li će nas drugi voleti i prihvatiti iako smo krivi. Prvi korak ka oslobađaju preterane krivice je rad na svom integritetu i samopouzdanju. Razdvajanje bića i ponašanje odlika je zrele odrasle osobe- Možemo ući u konflikt, mogu te povrediti, ali to je moje ponašanje- to nisam ja. Ponašanje ne definiše ono što smo mi.
Da li sam kriv/a? DA– šta da radim da to popravim, kako da do toga više ne dođe?
NE- šta leži u osnovi moje krivice. Kada sam se u detinjstvu ovako osećao/la? Koji su realni argumenti za moj osećaj? Šta mogu da radim kako bih se umirio/la?
Krivica je i kulturološki uslovljena, pogotovo u tradicionalnim, partrijarhalnim sredima pa je potrebno posmatrati i širi kontekst krivice i naše odgovornosti. Oslobađanjem osećaja odgovornosti za sve druge, stavljanje sebe na prvo mesto i postavljanje granica prvi su koraci ka oslobađanju od ove nikako funkcionalne emocije.
Recent Comments